Mi grešimo kad očekujemo da nam život pokloni ono što treba sami u sebi da pronađemo. Želimo da naš život ima neki smisao – ali život ima onoliko smisla koliko smo mi u stanju da mu damo.
Preobražaj jednog matematičara, Herman Hese (1877-1962)
Ruža Jeličić, nastavnica matematike u tehničkoj školi “Ivan Sarić” u Subotici, neguje poseban pristup svojim učenicima, kako ona kaže – pomalo arhaičan. Njeni uzori su Komenski, Montesori, Platon. Svi su bili odlični sakralni učitelji koji su insistirali na kosmičkom obrazovanju, koje podrazumeva da su sva znanja sadžana u nama, samo je potreban kvalitetan vođa (nastavnik) koji će uspeti da probudi i pomogne da ona isplivaju na površinu.
Ova požrtvovana nastavnica svakog učenika posmatra kao mali svet kojem se treba približiti i prepoznati njegove lepote. Napisala je knjižicu “Matematička vrlina” za koju je dobila nagradu od Fondacije “Danilo Kiš” i grupe za razvoj kulturnog aktivizma “UrLik” iz Subotice. Materijal za nju skupljala je punih deset godina. Želela je da kroz prizmu nekoliko filozofa, naučnika, umetnika i pisaca (Platon, Džon Stjuart, Johan Volfgang Gete, Anri Poenkare, Leonardo da Vinči, Vilijam Blejk, Žan Pol Sartr, Herman Hese, Margerit Jursenar i dr.) na zanimljiv način predstavi matematičku nauku svojim učenicima.
U svom radu “Samome sebi” objavljenom u časopisu za nastavu i učenje “Metodička teorija i praksa” bavi se pitanjima prihvatanja sebe u celini, a u cilju pozitivnih promena. Ističe da su mladi ljudi danas zaokupljeni sobom na egoističan način, da pritom o sebi ne znaju bazične stvari, zbog čega sve više njih ima ozbiljne probleme poput nervoze, nestrpljivosti, potištenosti i depresije. Koje su posledice zanemarivanja psihičkog plana ličnosti? Da li postoje prečice kako bismo nadoknadili izgubljeno? Šta se sada može uraditi? pitanja su na koja je pokušala da nađe odgovore kroz razmišljanja rimskog cara Marka Aurelija.
Svako je vredan onoliko koliko je vredno ono oko čega se trudi.
Marko Aurelije
Ove godine obrazovni sistem susreo se sa novim izazovima, usmeravajući se ka intenzivnijem korišćenju savremenih tehnologija komuniciranja. Šta nam je doneo ovakav onlajn pristup?
Onlajn nastava je dovela do toga da među učenicima danas vlada intelektualna tromost. Preovlađuje upotreba prečica, i što je zabrinjavajuće, učenici razmišljaju fragmentarno, u nepovezanim isečcima. Kada možeš da izguglaš informaciju, zašto da oblikuješ ili upamtiš naučeno? Pravopis, sintaksa i gramatika danas učenicima nisu važni. Njima je stalo do brzine i količine informacija, hiper–budnosti, traženja i nalaženja. U budućnosti naš odnos sa mašinama biće pretežno usmeni i vizuelni. Postavljaćemo pitanja mašinama i one će nam odgovarati. Slušaćemo književna dela i gledaćemo knjige.
Stvorili smo društvo u kojem učenici u školama uče kako da polože ispite, a ne kako da misle. Bitno je da se kod učenika podstiče radoznalost, mašta i originalno mišljenje, jer upravo je to ono što inovativne kompanije traže. Za cenu interaktivne table možete kupiti mnogo knjiga, ali to izgleda uopšte ne sprečava škole da učionice pretvore u svemirske stanice. I to se dešava uprkos činjenici da postoji mnoštvo dokaza koji upućuju na to da savremenu tehnologiju treba koristiti oprezno u kontekstu obrazovanja. Informaciona tehnologija nije čarobni štapić kojim se loš nastavnik (ili škola) mogu pretvoriti u dobrog.
Onlajn nastava stvara učenike za koje je karakteristično: ono što treba da znaju, oni traže na Guglu; nemaju potrebu za neposrednim ljudskim odnosima što stvara generaciju koja radije sarađuje sa mašinama nego sa ljudima; njihovi mozgovi su hiper-budni za višestruke tokove informacija, iako im pažnja i razumevanje mogu biti suženi; njihov um je živahan, ali često ne razume širi kontekst ili kulturu.
Šta bi bile eventualne prednosti onlajn nastave?
Prednosti onlajn nastave su: organizacija nastavnog rada postaje bogatija i raznovrsnija; veća je mogućnost povezivanja predmeta; raspored i režim rad su gipkiji i dinamičniji. Kao slabosti onlajn nastave bih istakla: ovakav vid nastave je ograničen, uglavnom na veće škole, vaspitno – obrazovne ustanove i bogatije sredine; smisao za inovacije nije podjednako razvijen kod svih nastavnika; nastavnici nisu u dovoljnoj meri obučeni; moderan nastavnik bi trebao da čita najaktuelniju literaturu, pohađa najsavremenije seminare i ima najmodernije uređaje, ali materijalna primanja (plata) ne mogu da isprate navedene detalje; gubi se vaspitni momenat; stvaraju se učenici koji su hiperaktivni, nestrpljivi i izbegavaju obaveze; stvara se restart generacija koja smatra ako nešto krene loše dovoljno je pritisnuti dugme RESTART i krenuti ponovo.
Interaktivni mediji uneli su u živote učenika neizmerne promene i postali nezaobilazno sredstvo informisanja, prenošenja vrednosti, oblikovanja identiteta, stavova, pogleda na život i svet. Tehnologije koja nas približavaju na jednoj ravni, međusobno nas udaljavaju na drugoj. Društvene mreže, mejlovi, SMS – ovi i slične stvari su proždrljivci pažnje koji stvaraju zavisnost. Opada kvalitet mišljenja i donošenja odluka. Digitalni uređaji nas pretvaraju u društvo rasejanih.
U svojoj knjižici “Matematička vrlina” pažnju posvećujete i talentu i genijalnosti. Koliko često u društvu možemo naići na genija? I kako se u detetu genije prepoznaje? Koja je uloga roditelja i sistema u tome?
Decu koja poseduju talenat i genijalnost možemo uporediti sa putnicima koji stalno istražuju i uoče nove stvari i koji nastoje da razumeju nepoznate simbole oko sebe. Nastavnici i roditelji su vodiči ovim putnicima koji im pomažu da zakorače u intelektualni svet i da izbegnu gubljenje vremena i energije na beznačajne detalje. Nijedan nastavnik i roditelj ne može formirati posmatrače tako što će se samo poslužiti imperativom: Posmatraj!, već tako što će obezbediti sredstva za posmatranje i sredstva za edukaciju čula. Kada se jednom uspostavi navedena veza između deteta i okoline, njegov/ njen napredak je obezbeđen. Ljudi koji su ostavili trag u svetu svojom pronicljivošću bili su obrazovani na ovaj način. Analizirajući svet oko sebe počeli su da prave razlike i da klasifikuju. Sakupljajući sve veće znanje napredovali su i pobedili tamu neznanja.
Da li naš sistem obrazovanja zapravo unifikuje, osrednjava svako dete i pravi od njega prosečnog pojedinca? Na koji način bi sistem trebalo da se posveti razumevanju svakog malog potencijala pojedinačno?
Obrazovanje je sistematski organizovan i simultan proces sticanja znanja, veština i navika, razvijanja saznajnih sposobnosti, osposobljavanja za racionalnu primenu znanja, veština i navika i podsticanja na permanentno obrazovanje i samoobrazovanje. Cilj obrazovanja je razvoj kompletnog ljudskog bića, usmerenog na okruženje i prilagođenog svom vremenu, prostoru i kulturi. Proces prilagođavanja podrazumava spremnost za suočavanje s novim situacijama i inteligenciju i hrabrost za njihovo menjanje onda kada je promena potrebna. Izazov za uspešnog edukatora je da pripremi obrazovni plan koji kombinuje intelektualno učenje i otkrivanje sa sticanjem iskustva u realnim životnim situacijama, i u prirodi i u društvu. Edukator je vodič koji obezbeđuje da učenici ne gube vreme i energiju na besmislene aktivnosti. Edukator mora biti siguran da su sve oblasti istraživanja zastupljene i da su akademski standardi za buduće školovanje ispunjeni. Obrazovanje treba da bude organizovano tako da omogući pojedincu trijumfalan ulazak u društveni život, ulazak podignute glave i sa sigurnošću u sebe, umesto ulaska oslabljene, izolovane ili ponižene osobe. Uspeh u životu zavisi od samopouzdanja koje se rađa na osnovu stvarnog znanja o sopstvenim kapacitetima, potencijalima i obrazovanju.
Da li se može desiti da pogrešan pristup, od strane sistema i roditelja, može dovesti do nestanka i jalovosti nečijeg talenta i genijalnosti koja se možda krije negde duboko u tom stidljivom i eventualno neshvaćenom detetu?
Deca su evolucijski strukturirana tako da budu društvena bića, da traže ljubav, da osećaju potrebu da ih ljudi poznaju i potrebu da utiču na druge. Deca će učiniti sve da bi zadovoljila te duboko ukorenjene potrebe i nastoje naučiti ponašanja koja će im omogućiti da dođu do onoga što trebaju. Roditelj je potencijalno kreativan faktor koji svoje dete može promeniti. Da bi iz deteta izvukli plemenite osobine, roditelji moraju da shvate da je detetovo ponašanje uslovljeno njihovim obrascima ponašanja. Taj proces počinje sa sledećim pitanjima koje postavljaju sebi samima: Kako se ja ponašam prema svom detetu? Da li svojim postupcima i pažnjom podstičem dobro ili loše ponašanje? Činjenica da se deci često govori o vrednostima, načinima na koje se neke stvari rade i prepoznaju, o onome što je ispravno, sve to pridonosi detetovoj unutrašnoj stabilnosti i omogućuje detetu da raste i da se razvija.
Sokrat pominje učenje kao sećanje. Kako nastavnik može pomoći svom učeniku da shvati suštinu učenja i da bude uporan u traženju?
Intelektualna i moralna nega trebaju da budu glavni zadaci svakog nastavnika. Te radosti pripremaju učenika za život i jedine su odgovarajuće za kvalitetno obrazovanje. Dužnost nastavnika je da usmeri učenikovu aktivnost i poštedi ga nepotrebnih napora. Sistem obrazovanja zasnovan na slobodi treba da teži da pomogne učeniku da je ostvari, a glavni cilj treba da bude oslobađanje učenika onih veza koje ograničavaju njegove spontane manifestacije. Malo-pomalo, dok učenik napreduje ovim putem, počeće da se slobodno izražava, sa većom jasnoćom i istinom i tako razotkriti svoju pravu prirodu. Osnovna dužnost nastavnika je da pomogne učenicima da se bave korisnim stvarima i postanu samostalni. Učenik koji samostalno deluje i troši svoju snagu na sopstvena dela je onaj ko osvaja samog sebe, uvećava svoju snagu i usavršava se. Da bi učenik u budućnosti bio jak, mora biti samostalan i slobodan.
Učenici su mlada znatiželjna bića čija pažnja vrlo lako odluta. I sami ste rekli da su digitalni uređaji proždrljivci pažnje i pretvaraju nas u društvo rasejanih. Da li smo pred jednom velikom evolucijom čovečanstva u kojoj će talenat i genijalnost poprimiti neko novo obličje? Kuda zapravo naš intelekt smera?
Citiraću francuskog filozofa Mišel Fukoa: “Pojavni svet ne postoji, on je hipostaza informacija određenih u Umu. Um nam se ne obraća drugačije sem putem nas. Njegova pripovest prolazi kroz nas, a njegova nas tuga iracionalno ispunjava. Kao što je Platon primetio, postoji nit iracionalnog u Duši sveta. Sve je privid. Nema stvari onakvom kakva se čini. Svaka stvar liči na onu drugu u univerzumu. Svaki predmet i događaj sadrži u sebi beskonačno mnogo dubina u dubinama.”
Šta je ono što Vas kao nastavnika čeka ove jeseni? Da li zbog cele ove godine možemo očekivati još veću rasejanost kod učenika ili će vraćanje u đačke klupe biti plodonosno?
Svako novo doba donosi svoje izazove i obeležja. Današnju nastavu sačinjavaju lajkovi, ričevi, emotikoni, haštagovi i društvene mreže. Lako je shvatiti da je elektronska scena prožeta padovima i posrnućima, greškama i pokušajima. Preterana dostupnost informacija, kao i mogućnost iskazivanja mišljenja na mrežama, polako čitav nastavni proces uvlači u stanje letargije. Sve češće učenici gube strast za istraživanjem, potragom, pokušajem da se nešto razume. Ono što nam svima predstoji jeste da hrabro i sigurno vrtimo pedale virtuelnog i realnog života.
Mina Delić (Slobodna reč)
Naslov teksta je citat iz knjižice “Matematička vrlina” (ilustracija)
