Ми грешимо кад очекујемо да нам живот поклони оно што треба сами у себи да пронађемо. Желимо да наш живот има неки смисао – али живот има онолико смисла колико смо ми у стању да му дамо.

Преображај једног математичара, Херман Хесе (1877-1962)

Ружа Јеличић, наставница математике у техничкој школи “Иван Сарић” у Суботици, негује посебан приступ својим ученицима, како она каже – помало архаичан. Њени узори су Коменски, Монтесори, Платон. Сви су били одлични сакрални учитељи који су инсистирали на космичком образовању, које подразумева да су сва знања саџана у нама, само је потребан квалитетан вођа (наставник) који ће успети да пробуди и помогне да она испливају на површину.

Ова пожртвована наставница сваког ученика посматра као мали свет којем се треба приближити и препознати његове лепоте. Написала је књижицу “Математичка врлина” за коју је добила награду од Фондације “Данило Киш” и групе за развој културног активизма “УрЛик” из Суботице. Материјал за њу скупљала је пуних десет година. Желела је да кроз призму неколико филозофа, научника, уметника и писаца (Платон, Џон Стјуарт, Јохан Волфганг Гете, Анри Поенкаре, Леонардо да Винчи, Вилијам Блејк, Жан Пол Сартр, Херман Хесе, Маргерит Јурсенар и др.) на занимљив начин представи математичку науку својим ученицима.

У свом раду “Самоме себи” објављеном у часопису за наставу и учење “Методичка теорија и пракса” бави се питањима прихватања себе у целини, а у циљу позитивних промена. Истиче да су млади људи данас заокупљени собом на егоистичан начин, да притом о себи не знају базичне ствари, због чега све више њих има озбиљне проблеме попут нервозе, нестрпљивости, потиштености и депресије. Које су последице занемаривања психичког плана личности? Да ли постоје пречице како бисмо надокнадили изгубљено? Шта се сада може урадити? питања су на која је покушала да нађе одговоре кроз размишљања римског цара Марка Аурелија.

Свако је вредан онолико колико је вредно оно око чега се труди.

Марко Аурелије

Ове године образовни систем сусрео се са новим изазовима, усмеравајући се ка интензивнијем коришћењу савремених технологија комуницирања. Шта нам је донео овакав онлајн приступ?

Онлајн настава је довела до тога да међу ученицима данас влада интелектуална тромост. Преовлађује употреба пречица, и што је забрињавајуће, ученици размишљају фрагментарно, у неповезаним исечцима. Када можеш да изгуглаш информацију, зашто да обликујеш или упамтиш научено? Правопис, синтакса и граматика данас ученицима нису важни. Њима је стало до брзине и количине информација, хипер–будности, тражења и налажења. У будућности наш однос са машинама биће претежно усмени и визуелни. Постављаћемо питања машинама и оне ће нам одговарати. Слушаћемо књижевна дела и гледаћемо књиге.

Створили смо друштво у којем ученици у школама уче како да положе испите, а не како да мисле. Битно је да се код ученика подстиче радозналост, машта и оригинално мишљење, јер управо је то оно што иновативне компаније траже. За цену интерактивне табле можете купити много књига, али то изгледа уопште не спречава школе да учионице претворе у свемирске станице. И то се дешава упркос чињеници да постоји мноштво доказа који упућују на то да савремену технологију треба користити опрезно у контексту образовања. Информациона технологија није чаробни штапић којим се лош наставник (или школа) могу претворити у доброг.

Онлајн настава ствара ученике за које је карактеристично: оно што треба да знају, они траже на Гуглу; немају потребу за непосредним људским односима што ствара генерацију која радије сарађује са машинама него са људима; њихови мозгови су хипер-будни за вишеструке токове информација, иако им пажња и разумевање могу бити сужени; њихов ум је живахан, али често не разуме шири контекст или културу.

Шта би биле евентуалне предности онлајн наставе?

Предности онлајн наставе су: организација наставног рада постаје богатија и разноврснија; већа је могућност повезивања предмета; распоред и режим рад су гипкији и динамичнији. Као слабости онлајн наставе бих истакла: овакав вид наставе је ограничен, углавном на веће школе, васпитно – образовне установе и богатије средине; смисао за иновације није подједнако развијен код свих наставника; наставници нису у довољној мери обучени; модеран наставник би требао да чита најактуелнију литературу, похађа најсавременије семинаре и има најмодерније уређаје, али материјална примања (плата) не могу да испрате наведене детаље; губи се васпитни моменат; стварају се ученици који су хиперактивни, нестрпљиви и избегавају обавезе; ствара се рестарт генерација која сматра ако нешто крене лоше довољно је притиснути дугме РЕСТАРТ и кренути поново.

Интерактивни медији унели су у животе ученика неизмерне промене и постали незаобилазно средство информисања, преношења вредности, обликовања идентитета, ставова, погледа на живот и свет. Технологије која нас приближавају на једној равни, међусобно нас удаљавају на другој. Друштвене мреже, мејлови, СМС – ови и сличне ствари су прождрљивци пажње који стварају зависност. Опада квалитет мишљења и доношења одлука. Дигитални уређаји нас претварају у друштво расејаних.

У својој књижици “Математичка врлина” пажњу посвећујете и таленту и генијалности. Колико често у друштву можемо наићи на генија? И како се у детету геније препознаје? Која је улога родитеља и система у томе?

Децу која поседују таленат и генијалност можемо упоредити са путницима који стално истражују и уоче нове ствари и који настоје да разумеју непознате симболе око себе. Наставници и родитељи су водичи овим путницима који им помажу да закораче у интелектуални свет и да избегну губљење времена и енергије на безначајне детаље. Ниједан наставник и родитељ не може формирати посматраче тако што ће се само послужити императивом: Посматрај!, већ тако што ће обезбедити средства за посматрање и средства за едукацију чула. Када се једном успостави наведена веза између детета и околине, његов/ њен напредак је обезбеђен. Људи који су оставили траг у свету својом проницљивошћу били су образовани на овај начин. Анализирајући свет око себе почели су да праве разлике и да класификују. Сакупљајући све веће знање напредовали су и победили таму незнања.

Да ли наш систем образовања заправо унификује, осредњава свако дете и прави од њега просечног појединца? На који начин би систем требало да се посвети разумевању сваког малог потенцијала појединачно?

Образовање је систематски организован и симултан процес стицања знања, вештина и навика, развијања сазнајних способности, оспособљавања за рационалну примену знања, вештина и навика и подстицања на перманентно образовање и самообразовање. Циљ образовања је развој комплетног људског бића, усмереног на окружење и прилагођеног свом времену, простору и култури. Процес прилагођавања подразумава спремност за суочавање с новим ситуацијама и интелигенцију и храброст за њихово мењање онда када је промена потребна. Изазов за успешног едукатора је да припреми образовни план који комбинује интелектуално учење и откривање са стицањем искуства у реалним животним ситуацијама, и у природи и у друштву. Едукатор је водич који обезбеђује да ученици не губе време и енергију на бесмислене активности. Едукатор мора бити сигуран да су све области истраживања заступљене и да су академски стандарди за будуће школовање испуњени. Образовање треба да буде организовано тако да омогући појединцу тријумфалан улазак у друштвени живот, улазак подигнуте главе и са сигурношћу у себе, уместо уласка ослабљене, изоловане или понижене особе. Успех у животу зависи од самопоуздања које се рађа на основу стварног знања о сопственим капацитетима, потенцијалима и образовању. 

Да ли се може десити да погрешан приступ, од стране система и родитеља, може довести до нестанка и јаловости нечијег талента и генијалности која се можда крије негде дубоко у том стидљивом и евентуално несхваћеном детету?

Деца су еволуцијски структурирана тако да буду друштвена бића, да траже љубав, да осећају потребу да их људи познају и потребу да утичу на друге. Деца ће учинити све да би задовољила те дубоко укорењене потребе и настоје научити понашања која ће им омогућити да дођу до онога што требају. Родитељ је потенцијално креативан фактор који своје дете може променити. Да би из детета извукли племените особине, родитељи морају да схвате да је дететово понашање условљено њиховим обрасцима понашања. Тај процес почиње са следећим питањима које постављају себи самима: Како се ја понашам према свом детету? Да ли својим поступцима и пажњом подстичем добро или лоше понашање? Чињеница да се деци често говори о вредностима, начинима на које се неке ствари раде и препознају, о ономе што је исправно, све то придоноси дететовој унутрашној стабилности и омогућује детету да расте и да се развија.

Сократ помиње учење као сећање. Како наставник може помоћи свом ученику да схвати суштину учења и да буде упоран у тражењу?

Интелектуална и морална нега требају да буду главни задаци сваког наставника. Те радости припремају ученика за живот и једине су одговарајуће за квалитетно образовање. Дужност наставника је да усмери ученикову активност и поштеди га непотребних напора. Систем образовања заснован на слободи треба да тежи да помогне ученику да је оствари, а главни циљ треба да буде ослобађање ученика оних веза које ограничавају његове спонтане манифестације. Мало-помало, док ученик напредује овим путем, почеће да се слободно изражава, са већом јасноћом и истином и тако разоткрити своју праву природу. Основна дужност наставника је да помогне ученицима да се баве корисним стварима и постану самостални. Ученик који самостално делује и троши своју снагу на сопствена дела је онај ко осваја самог себе, увећава своју снагу и усавршава се. Да би ученик у будућности био јак, мора бити самосталан и слободан.

Ученици су млада знатижељна бића чија пажња врло лако одлута. И сами сте рекли да су дигитални уређаји прождрљивци пажње и претварају нас у друштво расејаних. Да ли смо пред једном великом еволуцијом човечанства у којој ће таленат и генијалност попримити неко ново обличје? Куда заправо наш интелект смера?

Цитираћу француског филозофа Мишел Фукоа: “Појавни свет не постоји, он је хипостаза информација одређених у Уму. Ум нам се не обраћа другачије сем путем нас. Његова приповест пролази кроз нас, а његова нас туга ирационално испуњава. Као што је Платон приметио, постоји нит ирационалног у Души света.  Све је привид. Нема ствари онаквом каква се чини. Свака ствар личи на ону другу у универзуму. Сваки предмет и догађај садржи у себи бесконачно много дубина у дубинама.”

Шта је оно што Вас као наставника чека ове јесени? Да ли због целе ове године можемо очекивати још већу расејаност код ученика или ће враћање у ђачке клупе бити плодоносно?

Свако ново доба доноси своје изазове и обележја. Данашњу наставу сачињавају лајкови, ричеви, емотикони, хаштагови и друштвене мреже. Лако је схватити да је електронска сцена прожета падовима и посрнућима, грешкама и покушајима. Претерана доступност информација, као и могућност исказивања мишљења на мрежама, полако читав наставни процес увлачи у стање летаргије. Све чешће ученици губе страст за истраживањем, потрагом, покушајем да се нешто разуме. Оно што нам свима предстоји јесте да храбро и сигурно вртимо педале виртуелног и реалног живота.

 

Мина Делић (Слободна реч)

Наслов текста је цитат из књижице “Математичка врлина” (илустрација)

Leave a Reply