ЈЕДНОДНЕВНА ЕКСКУРЗИЈА 11. ЈУНИ 2022.
РЕЛАЦИЈА: СУБОТИЦА – СМЕДЕРЕВО – ВИМИНАЦИЈУМ – ГОЛУБАЦ – СРЕБРНО ЈЕЗЕРО – СУБОТИЦА
Организатор: ТА Proffice, Суботица
Превозник: СУТРАВЕЛ, Суботица
УЧЕСНИЦИ ПУТОВАЊА – ОДЕЉЕЊА:
- 1 ИТС – 21 УЧЕНИК
- 2 ИТС – 17 УЧЕНИКА
- 1 ЕРС – 8 УЧЕНИКА
- 3 ДСС – 4 УЧЕНИКА
- 3 ТТС – 2 УЧЕНИКА
- 3 ТМС – 7 УЧЕНИКА
- 3 КУС – 2 УЧЕНИКА
- ПУТ ПЛАТИЛИ: проф. Александра Војнић Тунић, Един Тахири
ПРОФЕСОРИ У ПРАТЊИ: Александра Танасин, Јадранка Тиквицки, Јасмина Тахири, Јасмина Марић
Путовања су посебна врста наобразбе, а рекло би се да није далеко од истине ни она тврдња да је то начин живота. Замрле у претходне две године, екскурзије су у овом периоду добиле поново простор у оквиру живота, рада, васпитавања и образовања ученика наше школе.
Па, ипак, интересовање није било једнако у свим узрастима – међу ученицима првих и других разреда било је велико, док је већина трећака била заокупљена другим приоритетима, иако је екскурзија, иницијално, ради њих била и организована.
Како год, 67 учесника наше мале авантуре по Србији, пошло је на пут у суботу 11. јуна у 6 часова.
Прва тачка на нашем путовању била је изванредна, аутентична, силна, иако руинирана, тврђава деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву. Тврђава је изграђена у првој половини 15. века и имала је врло бурну историју о чему нас је известио одличан локални водич који нас није оптерећивао сувишним подацима, а који је о највећој знаменитости свога града говорио таман онолико суптилно и субјективно, колико је потребно да се на кулама овог утврђења осетимо поносни што су их, истрајно и по цену огромног одрицања, градили, губили и опет задобијали наши неуморни преци.
Пут смо наставили ка једном од најлепших и свакако најживљих археолошких локалитета у Србији и Европи уопште – ВИМИНАЦИЈУМ је био наше наредно одредиште. Вођени сигурним упутствима локалног водича, закорачили смо у Античко доба, по први пут сигурни да је та епоха, ипак, органски повезана са нама данас, а не неко далеко и неопипљиво време без значаја … Виминацијум живи свој славни живот понајпре захваљујући професору Миомиру Кораћу који руководи истраживањима на овом локалитету. Гледали смо у остатке насеља које је било средиште провинције Горње Мезије, закорачили у подземни свет и тамо затекли гробне зидне слике изузетне лепоте, са страхопоштовањем прошли крај остатака маузолеја римског импретора Хостилијана, и на крају се сусрели са највећим и најбоље очуваним остацима мастодонта на тлу Европе – мамутицом Виком која онако исто згрчена како је потонула у живо блато пре милион година, и данас дочекује ову млађарију, приповедајући причу о прошлости толико далекој, да би јој требало дати неко друго име, веће, теже и страшније од овог.
Узбудљивим открићима историје и лепоте Србије, ту није био крај – пошто нас је киша коначно сустигла и показала како Дунав уме да буде страшан и мутан, а небеса силна и неумољива, пред очима нам је пукао поглед на величанствену тврђаву ГОЛУБАЦ. Подигнута на месту које је прави изазов и за модерне градитеље и градитељску технику, ова тврђава је прави бисер. Истина, њене највише и практично неосвојиве куле, расуте по висовима који представљају капију Ђердапске клисуре, остале су и за нас недостижне – из предострожности, екскурзијским групама, пењање на највише делове тврђаве није допуштено и то је остала неостварена жеља свих нас. Чврсто смо решени да је у некој другој прилици остваримо.
За крај путовања, оставили смо мирно, тихо, јер сезона још није заиста почела, иако се мање групе посетилаца врзмају обалом, и прелепо СРЕБРНО ЈЕЗЕРО. Ученици су добили слободно време за шетњу, предах, да се окрепе, уживају у заласку Сунца које свеке вечери посребри површину језера – најупорнији међу нама су се и окупали.
Пребрзо … То је био општи утисак – пребрзо је дан прошао, могли смо још да уживамо, толико тога је остало да се обиђе и види … Оставићемо тврђаву Рам и Лепенски вир за неку наредну прилику … У повратку, у аутобусима смех и песма, као да нисмо читав дан пешачили …
У Суботицу смо стигли нешто иза 23 сата … Велики се растрчаше по рођенданским журкама, а ови млађи пођоше кућама да препричају догодовштине …
Ми, професорке, остасмо у својим мислима, свака задовољна проживљеним, а посебно дивном децом која су добијала похвале на сваком кораку за своју пристојност и пажљиво слушање излагања водича, те инструкција организатора путовања … Стрепње су уступиле место радости – како рече професорка Танасин, сумирајући утиске за све нас: „КОЛЕГЕ, НЕ ТРАЖИТЕ ИЗГОВОРЕ ДА НЕ ВОДИТЕ ЂАКЕ НА ЕКСКУРЗИЈУ – НЕМА ДОВОЉНО ДОБРИХ ИЗГОВОРА. ТО ВАЖИ И ЗА ЂАКЕ КОЈИ НИСУ ПОШЛИ С НАМА НА ПУТ, ЈЕР ЈЕ БИЛА СУБОТА, ЈЕР СУ ТАМО ВЕЋ БИЛИ – ДРАГОЦЕНОСТ ОВИХ ТРЕНУТАКА ЈЕ НЕМЕРЉИВА … ПОВЕДЕТЕ ИХ ДА НЕШТО НАУЧЕ И БОЉЕ СЕ УПОЗНАЈУ, А ОНДА СЕ НАУЧЕНИ ВРАТИТЕ ВИ. УЧЕНИКЕ УПОЗНАТЕ У ДРУГОМ СВЕТЛУ, БОЉЕМ И ТОПЛИЈЕМ.“
Извештај срочила, захвална свима на сарадњи, Јасмина Марић
